Aikido (合気道 Aikidō, ili 合氣道) bukvalno značenje „usaglašeni put energije“ ili sa pesničkom notom „put harmoničnog duha“ je moderna japanska borilačka veština (jap. Gendai budō (現代武道)). Aikidokama se nazivaju osobe koje vežbaju aikido. Osnovao ga je Morihej Uešiba (植芝盛平) (poznat među aikidokama kao o-sensei[a] (翁先生)) u periodu od 1930. do 1960. godine. Tehnički glavni delovi aikidoa su preuzeti iz Daito-rju Aiki-džudžucu (大東流合気柔術) – vrste džudžice i kendžicua[b]  (剣術) sa mnogo pridruženih tehnika. Smatra se da aikido sadrži u sebi značajnu duhovnu komponentu.

Termin aikidoka se u Japanu uglavnom odnosi na profesionalce, dok na zapadu bilo ko vežba aikido sebe može nazvati aikidokom.

Morihei Uešiba je razvio aikido uglavnom iz Daito Rya aikidžucu, uključujući u trening pokrete sa kopljem-yari, jo- i možda juken-bajonet. Ali najjači uticaj je izvršilo korišćenje katane. Na mnogo načina, jedan aikido vežbač se kreće kao nenaoružani mačevalac. Aikido napadi- šomenuči i jokomenuči vode poreklo iz oružanog napada, i rezultraju tehnikama kao što su tehnike pri oduzimanju oružja. Neke škole aikidoa ne drže trening sa oružjem uopšte, druge poput Ivama Rju, značajno vreme koriste za vežbanje sa bokenom-drvenim mačem boken, jo i nožem-tanto. U nekim školama aikidoa, sve tehnike aikidoa se mogu izvoditi sa mačem i nenaoružan.

Aikido je stigao u Ujedinjeno Kraljevstvo 1955. godine, u SAD 1960., i Australiju 1965, u Srbiju 1970. i u mnoge druge zemlje. Danas širom Sveta, postoji veliki broj vežbaonica u kojima može da se trenira aikido.

Aikido ujedinjuje veliki broj tehnika koje koriste principe energije i pokreta da bi preusmerili, neutralizovali i kontrolisali napadača. Zato što aikido tehnike omogućavaju vežbačima stalno kretanje tokom izvođenja, kao i iz drugih razloga, neki veruju da aikido može da predvidi više istovremenih napada. Ali i to je diskutabilno. Na svom najvišem nivou, pojedinac može da koristi aikido za samoodbranu bez nanošenja ozbiljnih povreda bilo napadaču ili onome koji se brani. Ako se tehnika pravilno izvede, veličina i jačina protivnika nije bitna za efikasnost iste. Smatra se da je aikido najteža japanska borilačka veština.

Metodi treniranja variraju od organizacije do organizacije, pa čak i među različitim vežbaonicama jedne iste organizacije, ali tipično, čas se odvija tako da učitelj pokazuje tehnike ili načela, a učenici ga oponašaju. Trening se završava međusobnim uvežbavanjem tehnika, a ne sparingovanjem. Uke, primalac tehnike, obično inicira napad protiv nage ili tori, koji ga neutralizuje jednom aikido tehnikom. Uke i tori imaju podjednako značajne uloge.. Učenici moraju da uvežbavaju obe pozicije da bi naučili da se odbrane u napadu i sigurno da prime odbranu. Kako je O-sensei mislio, svi njegovi učenici su uke dok ih on dovoljno neosposobi da budu nage. Kretanje, koncentracija, preciznost i tajming su veoma važni pri izvođenju tehnika kako učenici napreduju od kruto definisanih vežbi ka slobodnijim i primenjivijim oblicima. Čak učenici učestvuju u džiu vazi i ili randori, gde su napadi manje predvidivi. Neke škole, kao Šodokan aikido, vežbaju metode gde uke aktivno nastoji da zaposli tehniku brojanja ili keiči-vaza. O sensei nije dozvoljavao takmičenje na treningu jer se smatralo da su neke tehnike suviše opasne i zato što je verovao da takmičenje ne razvija dobar karakter kod učenika. Mnogi stilovi aikidoa nastavljaju ovu tradiciju, mada je Tomiki aikido počeo ranije sa takmičenjem. U Ki-školi se održavaju takmičenja, ali u manjem obimu.

Aikido tehnike se uglavnom baziraju na izbacivanju napadača iz ravnoteže i poluzi. Mnogo iz aikido repertoara odbrane se može izvesti kao tehnika bacanja nage-vaza ili tehnika kontrole katame-vaza, u zavisnosti od situacije. Ulazak-irimi, i okret-tenkan, su veoma u upotrebi kao i napad-atemi, mada se on češće izvodi da bi omeo nego povredio. Izbacivanje ukea iz ravnoteže ulaskom, češće se naziva uzimanje ukeovog centra. Ponekad se kaže da aikido ima samo odbranu i da napadi koji se izvode nisu pravi aikido. Sa istorijske tačke gledišta ova tvrdnja je pod znakom pitanja, ali mnoge, ako ne i sve aikidoke, tehnike odbrane uzimaju kao centar svog treninga.

Iako se napadi ređe uče u istom obimu kao veštine agresivnije prirode, potrebno je dobro izučiti i efektivno primeniti tehniku vaza. Pravilni napadi vaza su veoma važni mada mišljenja o tome kako pravi napadi treba da izgledaju variraju od škole do škole.. Aikido napadi koji su u upotrebi pri normalnim treninzima sadrže različito stilizovane udarce i zahvate kao što su šomenuči (uspravan udarac u glavu), jokomenuči (bočni udarac u deo glave i ili vrat), munetcuki (direktni udarac), rijotetori (zahvat sa obe ruke) ili katatori (rameni zahvat). Mnogi od ovih uke udaraca podsećaju na udare mačem ili nekim drugim oružjem. Udarci se ponekad koriste, ali nisu uobičajeni deo nastave. Mnoge aikido tehnike mogu se upotrebiti kao odgovor na napad, npr. blokada i neke škole ih koriste kao osnovu za održavanje časa iz tehnike. Početnici nastoje da rade tehniku izvršenja kao odgovor na hvat. Hvatovi su dobra osnova za vežbanje zato što je veza sa ukeom veoma jasna i snažna i mnogo je lakše ispipati mehaniku tela i pravce sile. Ali tu je i pitanje atemija-napada ili udaraca koji se izvode tokom aikido tehnike. Uloga i značaj atemija je predmet razgovora u aikidou. Neki vide atemi kao udarce u vitalne tačke koji se mogu uputiti tokom primene tehnike da bi se povećala efikasnost.. Neki posmatraju atemi kao metod uništenja, pogotovo kad je upućen u lice. Na primer, ako se u momentu aikidoka nađe izložen napadu, on ili ona može izvesti brz udarac kako bi omeo napadača ili ga zastrašio. Atemi može da se uradi ne samo pesnicom već npr. laktom, ramenom Neka bacanja su manje uspešna ukoliko se atemi ne izvede dobro. Mnoga učenja o atemiju se pripisuju Morihei Uešibi iako njihov tačan sadržaj varira u zavisnosti od onoga ko ih predaje.

Trening sa oružjem čini jo-štap dužine od tla do pazuha, i boken– drveni mač i tanto-nož. Smatra se da uzimanje i zadržavanje oružja spaja oružani i nenaoružani aspekt aikidoa. Na primer, tehnika direktnog udarca se može izvesti sa nožem ili štapom, a tehnika hvata se može prikazati kao udarac oružjem dok si u klinču. Mnoge škole, pogotovo one koje nisu u rodu, vežbaju sistem oružja Morihiro Saito Moriheo Saitosa-aiki-jo i aiki-ken. On sadrži katu sa jo i par koji vežba sa jo i bokenom. U drugim školama aikidoa u isto vreme se vežba kata sa mačem, što potiče iz stare škole mača. Nekolicina aikido učitelja je razvilo svoj sopstveni sistem oružja, poput Micugi Saotome „aikido dva mača“.