Istorijski posmatrano, aikido je borilačka veština koja vuče korene iz starih stilova đuđice, pre svega Daitorju aikiđuđice.

Sokaku Takeda je tehnike ovog starog stila đuđice preneo Moriheju Uešibi. U skladu sa vremenom u kome je živeo i potrazi za znanjem, Morihej Uešiba je nekoliko puta menjao naziv veštine: Daitoryu Aikijujitsu, Aikibujitsu, Ueshibaryu Aikibujitsu, Aikibudo i druga. Međutim, konačno veština dobija svoj naziv aikido i to ime je zadržala sve do danas, tako da mnogi misle da je aikido nova veština. Ipak, sa stanovišta organizacije i osnovne strukture, udaračke tehnike i tehnike na zglobovima su nasleđene iz starog stila đuđice.

I aikido i džudo su se razvili iz satrih stilova đuđice, aikido pretežno iz Daitorjua aikiđuđice. Džudo se pretežno zasniva na Kitorju đuđici. Đigoro Kano je modernizovao stare stilove đuđice koristeći svoje džudo principe.

Tehnički posmatrano, aikido se zasniva na udaračkim tehnikama (atemi waza) i tehnikama poluga (kansetsu waza), kada postoji rastojanjeza udarac između vežbača. Džudo se uglavnom zasniva na tehnikama bacanja (nage waza) i tehnikama kontrole (katame waza) ,kada se vežbači nalaze na rvačkom odstojanju.

Neophodno je imati bezbedno takmičenje (ne tuču), kao bi se aikido tehnike koristile i razvijale u pravcu jedne moderne borilačke veštine. Ovim načinom vežbanja podjednako vežbamo i telo i um.

Ako gledamo aikido kao borilačku veštinu posvećenu isključivo odbrani, onda je princip nepostojanja takmičenja jednostran pogled na ovu veštinu (naravno da je neophodno da pojedinac u svakodnevnom životu ima miroljubiv stav). Međutim, ako dublje razmislimo na ovu temu, videćemo da takmičenje nije sukob. Ono predstavlja rad sa drugom osobom kroz objektivan test naših tehnika, uma i tela. Takmičenje je izuzetno sredstvo pomoću koga navežbavamo tehnike na našem putu ovladavanja veštinom.

Postoji jasna potreba za randorijem (takmičenjem), gde možemo vežbati naše tehnike protiv nekoga ko ima slobodnu volju da napadne i suprotstavi se kada želi. Stroga pravila takmičenja su tu da ograniče tehnike i osiguraju bezbednost vežbača.

Neophodno je vežbati i tehnike koje su isključene iz randorija zbog bezbednosnih razloga. Ovo stoga što se principi koje usvajamo kroz vežbanje kata takođe primenjuju i u randoriju. Naravno, niko ne bi trebalo da odmah počne da se takmiči. Potrebno je vežbati i kate i randori u skladu sa svojim fizičkim snagom, godinama i sposobnošću.

Šodokan aikido ima razvijem i teorijski i takmičarski sistem.

Takmičenje je najbrži način za napredovanje, obzirom da protivnik za razliku od rada u katama ima slobodnu volju da napadne i suprotstavi se kada želi.

Ukoliko se vežba samo kata, dešava se da dođemo u situaciju da je praktična primena tehnika veoma teška. Međutim, ne smemo zaboraviti ni na veliki broj kata tehnika koje su prilagođene najrazličitijim situcijama i vrstama napada.

Dakle, poželjno je vežbati zajedno i kate i randori kako bi ostvarili najbolji učinak za razvoj svoje veštine.